Jedan dan u Beogradu

Da li se sunce napokon setilo da postoji jedan gradic na uscu Save i Dunava?
Da li se zaista setilo Beograda?
Posle toliko kisnih i olujnih dana, smesi nam se, najavljuje neke lepse, bolje dane.

Ostavicemo teske tamne kapute, salove i kape po strani, odbacicemo kisobrane i, prigrliti ono sto nam dolazi, i sto je mozda jedino svetlo ovde kod nas.
A to su dani kao sto je ovaj.

(slika preuzeta sa interneta)
Prigrlicemo ih cvrsto, kao da suposlednji, jer mozda to upravo i jesu.
Popicemo prvu jutarnju kafu, popusiti cigaru i krenuti, duz Bulevara, tramvajem, autobusom, dok posmatramo lica ostalih putnika.
I cine se nekako jednolicno, cine se tuzno i odsutno. Svako sa svojom mukom vodi i bitku i, mozda, samo mozda u masi tih tmurnih lica vidimo jedno sa iskrom u oku, ono nasmejano, spremno da se izbori sa jos jednim danom, spremno da veruje da ce bolje stvari doci. Mozda vidimo taj zar, i mozda i nas podstakne da ni mi ne odustanemo.
Da se nasmejemo slucajnom prolazniku, da se i mi nasmejemo, zbog suncanog dana i da verujemo. Onako decje, da ce biti jos puno takvih.