Sećam se kako je izgledala, kao da je juče bilo. Uvek se oblačila pomalo čudno, sasvim drukčije od ostalih, kad bolje razmislim,  i ona je bila nekako drukčija, zbog toga je nikad nisam štedeo. Imala je dugu kosu boje tamne čokolade, ta njena kosa je uvek izgledala pomalo neobuzdano, divlje, sa uvek nekim pramenom boje krvi. Imala je isto tako krupne tamne oči, koje verujem da su skrivale mnoge tajne. Kako samo ženske oči to mogu. Ona se uvek smejala, ali te njene iste oči su uvek pričale neku drugu priču, i evo... sada posle toliko godina priznajem da me zanimala ta priča, a onda? Onda vam to nikad ne bih priznao. Nikada. I bez obzira na tu njihovu tugu, one su uvek imale neku posebnu, sjajnu iskru, ta iskra u njenim očima je blistala više nego sve ove zvezde na nebu koje upravo gledam. I jasno vidim njen lik, kao da stoji tu ispred mene, baš sad, u ovom trenutku. A znate li samo kakav je osmeh imala? Uvek tako zvonak, veseo, glasasn i prosto zarazan. I sećam se.... kad god bih je video nasmejanu, to bi i meni samom izmamilo osmeh na lice, i ako sam Bog zna da sam to onda krio, kao zmija noge. Ah.... taj njen osmeh, od njega bi joj se celo lice ozarilo, nekako se činilo da se uvek smejala od srca, uvek tako glasno. A Bože.... koliko mi sad taj njen osmeh nedostaje, prodao bih sve što imam, ako bi mi to pružilo priliku da vidim kako se njene pune usne krive nagore, samo još jednom, i onda bih i ja sam mogao da izdahnem. A i pričala je drukčije, imala je specifičnu boju glasa, doduše nekad je zvučala krajnje iritirajuće. I sećam se... uvek se nekako "mazila" dok je govorila, slatko, polako, kao kad otpijete gutalj vina, polako i toplo. I onda kad gutalj stigne do stomaka, obuzme vas neka lakoća, opijenost. Sećam se isto tako...kad je bila ljuta, sarkazam je bio njen najbolji prijatelj....koristila ga je da odagna nesigurnost...da sakrije šta zaista oseća....ali isto tako umela je da bude mila i draga i beskrajno zahvalna zbog neke sitnice, koju bi ona toliko veličala...i ako bi to za nekog drugog bilo nebitno....

Onda je nisam cenio, i ako je ona uvek bila tu za mene kad god bi mi nešto zatrebalo, ali onda kao klinac ja to nisam gledao kao njenu ljubaznost, već kao njenu obavezu. Koliko sam bio glup. Ma koliko puta bio nepravedan ona bi svaki put prešla preko ponosa i opet mi dala ruku. Onda sam mislio da je glupa, a da sam ja smrt za žene. Sad....sa možda još nekoliko preostalih godina za život, shvatam da je onda bila i više od prijatelja i da je bila veći čovek od svih nas. I srećan li je čovek s kojim deli postelju, srećan li je, kad je prvo što vidi u zoru jeste njeno belo andjeosko lice, okupano jutarnjim zracima sunca. Srecan li je... I nemojte me pogrešno shvatiti ja sam voleo svoju ženu, volim je i sad, i ako ona više nije pored mene, već me čeka sa druge strane vrata, zaista... ali ipak.. mislim da nikad neću prežaliti što toj devojci nisam dao šansu. Čak i sada.... još uvek se nadam da će se pojaviti na mojim vratima, i potrčati mi u zagrljaj, kao što znam da je oduvek htela, ali nije smela, jer me je onda ona bolje poznavala, od mene samog. I evo sada sedim ovde u stolici za ljuljanje ispred kamina, uz tiho pucketanje vatre, i još jedan dan, i još jedan mesec i još jednu godinu razmišljam o njoj u nadi da može da čuje moje misli, u nadi da mogu njima da je prizovem i samo da je još jednom vidim pre poslednjeg laku noć.

                                                                                                                                                       A.S.